ХЕЛИОС

Хелије или Хелиос (грч. Ἥλιος, Хếлиос) у грчкој митологији је изворни бог Сунца.Тејин и Хиперионов син, Селенин и Ејин брат. (Хелиосов је пандан у римској митологији Сол). По Хелиосу је име добио гас хелиј. Хелиос је приказиван као леп младић окружен сјајном Сунчевом ауреолом, а често је приказиван и како вози своју кочију коју вуку крилати коњи те крстари небом. Хелиосово грчко име значи "Сунце". У Египту је поистовећен са њиховим Богом Сунца - Раом. Зато је један град назван Хелиополис.

Занимљивост је да та да код Хомера Аполон није повезан са Сунцем, али наводи његов епитет Феб (грчки: Φοιβος -- лат. Пхоебус = "сјајан"). Тај епитет потиче од имена Феба, која је Аполонова бака. Најстарији приказ Аполона као бога Сунца јесте у фрагментима Еурипидове трагедије Фаетонт, у говору на крају драме у којем Климена, Фаетонтова мајка, јадикује да Аполон, уништио њено дете (Аполон = "уништавач"). У хеленистичка времена Аполон је све више повезиван са Сунцем, његов епитет Феб придан је и богу Сунца. У филозофским текстовима (Парменид, Емпедокло, Плутарх, Кратил) те у орфичким текстовима спомиње се Аполон као бог Сунца. Грци нису повезивали Аполона с вожњом у сунчаној кочији - то је била пракса римских писаца.

Хелиос вози своју кочију преко неба сваког дана - креће у зору на истоку, а завршава с вожњом навечер на западу. Хомер описује да му кочију вуку сунчани бикови. Пиндар описује да је  вуку ватрени пастуви. После су брзоногим крилатим коњима дата имена: Пиреј, Еј, Етон и Флегон. Кад Хелиос заврши своју дужност, његова му сестра Селена (Мјесец), отпева успаванку, а потом заспи у својој крилатој златној барци, Хефестову дару. Своју дужност Хелиос беспрекорно обавља све док није угледао божицу Атену како се рађа из Зеусове главе. То га је зачудило те се у својој кочији на тренутак зауставио, а време је стало, међутим то није имало никаквих последица. Ериније би га казниле ако промени смер Сунца. 

Хелиос има свевидеће око. Дојавио је Хефесту о томе да га Афродита вара с Аресом. Такође је видео да Хад отима Перзефону. Хелиосу претходи његова сестра Еја, Зора.

Ериније или Еумениде  су богиње освете и проклетства које бораве у Еребу и које кажњавају прекршаје прастарих, неписаних закона, свете проливену рођачку крв, увреде нанете родитељима и повреду гостопримства.

ХЕЛИОСОВ СИН-Фаетон


Љубоморни Зеусов син Епаф није могао поднети да је Фаетонт, Хелиосов син, блистав и сјајан попут оца те га је у свађи назвао потомком ништавног смртника. То је Фаетонта јако увредило, али и натерало да посумња те је отишао Хелиосу и испитивао га је ли му он сигурно отац. Хелиос га је уверавао, али се Фаетонт није могао смирити, стога се Хелиос заклео пресветом реком Стикс да ће му као доказ испунити било коју жељу. Фаетонт је пожелео да један дан вози очева кола. Хелиос се уплашио и почео разуверавати Фаетонта да то није за смртнике те да је неискусан у кроћењу ватрених и блиставих, крилатих коња који вуку кочију. Али, Фаетонт се није дао разуверити те је, због заклетве, Хелиос морао испунити обећање. Скинуо је своју златну круну и укратко му објаснио како ће управљати кочијом. Фаетонт је потерао Хелиосова кола, а крилати су коњи осетили да их не води позната и чврста рука те су скренули са своје свакодневне путање. Испрва су се подигли превисоко те се Земља смрзнула, а потом су се спуштали и падали све ниже, а од пламена су узавреле реке, Земља се сушила и пуцала (настајале су пустиње - Сахара), а шуме су гореле - чак су се и врата Хада отворила. 

Геја, Мајка Земља, је запретила Фаетонту и позвала Зеуса да спречи уништење Земље. Зеус је послао муњу на Фаетонта који се срушио у бездан, у реку Еридан, и умро, али је живот на Земљи био спашен. Хелиос је био неутешан те је тога дана Земља остала без Сунца. Фаетонтове сестре Хелијаде претвориле су се у тополе, а од њихових је суза настао јантар.

ЈАНТАР

Ћилибар или јантар је фосилна смола, која се употребљава за израду накита и лакирање. Иако није минерал, јер нема кристалну структуру, сматра се драгим камењем. Грчки назив за ћилибар је електрон, те одатле потиче и назив за електрицитет (приликом трљања, ћилибар се наелектрише). Ћилибар се добијао из четинарског дрвета ( Pinus succinifer) које је изумрло. То је тврди ломљиви материјал, ароматичан, растворљив у киселинама. Ћилибар је воштаног изгледа, медено жуте боје, различитог степена провидности. Може се наћи са примесама плавкасто зелене, црвене или браон боје. Ћилибар плута по води и гори.

Анализа ћилибара, првенствено инфрацрвена спектрографија, може бити јасан показатељ културних преображаја праисторијских заједница. Ћилибар је пронађен у микенским гробовима и на медитеранским налазиштима која датирају из бронзаног и гвозденог доба, указују на своје балтичко порекло.Филм "Парк из доба Јуре" изазвао је огромну потражњу за ћилибаром широм света. Овај жути или наранџасти камен није био тако популаран док милиони људи нису видели у филму како се ДНК диносауруса екстрахује из ћилибара. Тада је многима постало јасно да је ћилибар, који је настао фосилизацијом смоле прастарих четинара, веома стар и драгоцен.

Нарочито је цењен ћилибар са инсектима заробљеним у њему. Он је као временска капсула, коју је сама природа направила. Многи палеонтолози су помоћу њега реконструисали ране облике живота на Земљи. Више од 1.000 изумрлих животињских врста идентификовано је у ћилибару.

Ћилибар је заштитник особа рођених у хороскопском знаку Лав.

Ћилибар помаже залечење тела, тако што негативну енергију апсорбује и претвара је у позитивну. Смирује нерве и поправља расположење. Повезује човекову свест са савршенством универзума. Помаже да се учини прави избор. Жута и наранџаста боја ћилибара хармонизује ментални и емоционалну енергију -модерни еликсир младости. За детоксификацију и заштиту од зрачења, нарочито рендгенских и сунчевих зрака, компјутера, чак штити и од енергије коју зраче авиони и други људи.

У ћилибару постоји један састојак – сукцинатна киселина. То је моћан антиоксиданс који помаже у борби против слободних радикала. Она опоравља нервни систем, јача имуни систем, помаже лучењу енергије у телу и мозгу, јача свест, концентрацију и рефлексе, смањује стрес. Највиши проценат сукцинатне киселине је у спољном слоју ћилибара – кортексу. Недавна научна истраживања су показала да сукцинатна киселина има врло позитиван утицај на људски организам. Она јача организам, повећава имунитет и енергију везане за људске процесе и равнотећу киселина.



Коментари

Популарни постови